Српски књижевни гласник

Живот и СМРТ. 457

ватра; ожиљак на челу био је црн. Видео сам да је при крају, а и његов осмејак ми то каза. Пружи ми руку и показа где да седнем. Десно крај њега стајао је један дечко с пуном чашом воде и мешао је кашиком. Устаде и понуди ми своју столицу. Рено га, из постеље, ухвати за врх од увета и речи ми благо слабим гласом:

— Ето, овај ме је, драги мој, победио.

Слегнух раменима, а сирото дете обори очи и поцрвене. — Крупна суза скотрља му се низ образ.

— Но, но, рече капетан и прође руком кроз његове косе. Није он крив. Сипромах дечко! Два су га човека нашла и дали му да пије ракије, платише му и послаше га да пуца на мене. Он је то учинио као што би бацио пиљак до мете. — Је л' тако, Жане“

Дечко стаде дрхтати, а на лицу му се огледао такав бол да ми га би жао. Загледах га боље: било је врло лепо дете.

— И био је пиљак у ствари, рече млада трговкиња. Погледајте, господине. — Ту ми она показа мали пиљак од агата, величине као највеће пушчано зрно; њим је био напуњен ништољ.

— То је било довољно да узме ногу једном капетану, рече Рено.

— Не дајте му да много говори, шану ми плашљиво трговкиња.

Рено је није слушао:

— Да, драги пријатељу, није ми остало довољно да се на њу настави дрвена пога.

Стегох му руку без речи; осећао сам неко понижење, кад сам видео да је довољан један скок оних малих жаба париских које зову гаменима, па да се убије човек који је толико видео п страдао, чије су груди виделе двадесет ратова и десет рана, који је знао шта је зима, шта ватра, шта бајонет а шта копље.

Рено одговори на моју мисао. Наслони лице на. јастук, па стиснувши ми руку прозбори:

— Били смо у рату: он је исто онолико убица ко-