Српски књижевни гласник

458 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

лико и ја оно у Ремсу. Кад сам убио оно руско дете, ја. сам био исто тако убица — У великоме рату са Шпанијом, људи који су мачем пробадали наше стражаре, нису о себи држали да су убице, и, у рату, можда п нису убице. Зар се хугеноти и католици нису убијали 7 — Колико убистава има у једној битци7 — На таква питања. људски ум и не уме да одговори. Рат је крив, а не ми. Овај деран је добро и умилно дете; већ добро чита и пише. Он је нахоче. Био је столарски шегрт. Петнаест дана није излазио из собе, воли ме сиротан. Има дара за рачунање; може од њега нешто бити.

Како је говорио теже и примицао се моме уху, нагнем се и он ми даде једно савијено парче хартије да прочитам. То је била његова последња воља; остављао је некакво имањце сиротој трговкињи која га је чувала, а после ње Жану, с тим да га она васпита, али никако да га не да у војску; за замену одредио је потребну суму новаца; да, најзад, на имању живе до смрти и његова. четири војника. О извршењу свега овластио је био неког бележника из свога краја. Кад сам узео тестаменат, би му лакше, и као да хтеде заспати. Па онда уздрхта и, отварајући очи, замоли ме да узмем и задржим његову трековачу. — Опет клону. Његов стари посилни затресе главом и узе га за једну руку. Ја узедох другу: била је ледена. Рече да му је хладно на ногама; Жан леже и покри својим грудима ноге да га загреје. Тада капетан Рено поче пипати рукама простирку казавши да је не осећа више; то беше злокобни знак. Глас му постаде потмуо. ( тешком муком примаче руку челу, погледа пажљиво у Жана и рече:

— Чудновато! — Ово дете личи на оно руско дете! Затим еклопи очи, па ми стиште руку као да му се свест повратила.

— Видите! рече, сад хвата мозак; ту је крај.

Поглед му је био друкчији и мирнији. Ми разумедосмо ову борбу јака духа који се бранио од бола који га захваташе, а овај призор на бедној постељи имао је