Српски књижевни гласник

462 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

овај пристао на то, да се Порти препоруче захтеви устаника.

Панслависти су ишли много даље од Горчакова. Они су хтели да сама Русија зараги с Туреком ради. огл000ђења источних хришћана. Они су налазили да је дошао час да се Источно Питање дефинитивно реши. Аустрија после Садове, а Француска после Седана, биле су немоћне да сметају Русији. Пруска, обвезана Русијом 187), морала би јој шта више помоћи. Енглеска, најзад не би имала куражи да јој се сама одупре. Панслависти стога нису се ограничавали на то да подржавају херцеговачки устанак: они су још наваљивали на Србију и Црну Гору да и оне ступе у акцију. Панслависти су веровали да би ступање тих држава у акцију било знак.за један општи покрет на Балкану. А кад би једном Балкан плануо са све четири стране, онда ни Русија не би више могла остати неутрална. Треба знати да панславиеста није тада било само међу новинарима и публицистима него и међу војницима и дипломатима. Нае на пр. није гурао у рат нико мање него руски амбасадор у Цариграду, ђенерал Игњатијев. Шта више, руски агент у Београду, Карцов, саветовао нам је у званичним саопштењима мир, а у приватним акцију.

У Србији је владало овакво расположење : народ, огромном већином сељак, није био ратоборан, али је ратоборна била интелигенција. Поменуто је раније (ХУТ) да је она била ратоборна још и у Михаилово време. Песме, приповетке, позоришни комади, новинарски чланци, све је то шесетих и седамдесетих година проповедало рат ce Турцима. Ми смо били дошли у такво психичко стање у ком смо желели имитовати јунаке из првог и другог устанка, — исто онако као што је, пред револуцију од 1789, француска интелигенција била дошла у такво психичко стање у ком је хтела имитовати јунаке Плутархове. У том стању ми смо више осећали потребе за херојским делима него за позитивним резултатима. Рат нам је постао циљ у место да нам буде средство, и зато кад је