Српски књижевни гласник

СПољАШЊА Политика СРБИЈЕ. 463

Михаило добио без крви градове, патриоти шесетих година осећали су без мало понижени у свом народном достојанству.

Под Михаиловим режимом, који је у пуном смислу речи био лични режим, овој ратоборној интелигенцији био је у политици ускраћен готово сваки утицај. Она је била упућена на књижевност, па и ту, кад се хтела организовати као књижевно-патриотско друштво под именом „Омладине“, она је морала ићи у Пови Сад. Али после Михаилове смрти присталице „Омладине“ групишу се у Србији да ту своју књижевну радњу претворе у политичку, и 1875/6 агитацију за рат чине поглавито они преко своје штампе. Дејство њихове агитације морало је бити тим веће, што су се, после 1868, политичке прилике у Србији промениле из основе. Уставном реформом од 1869 законодавна је власт била пренета са Савета на Скупштину, а Скупштина, ако не баш због свог изборног карактера, а оно зацело због јавности својих седница, морала је бити много подложнија утицајима публике, него Савет, чији су чланови били некретни, а поступак тајан. С Уставом од 1869 било је настућило такође и образовање политичких странака, што је под Михаиловим личним режимом било немогућио. Међутим, ниједна се странка као странка не одупире струтама патриотским; то чине само поједини њени чланови лично. Свакојако, код нас су 1875/6 пошле за патриотеком струјом мање више све странке; не само либерална, која је у своје редове била примила највећи број омладинаца, него и консервативна, која је, будући на влади 1875, и почела помагати из Србије херцеговачки устанак, — па MH сама тадашња социалистичка група, чији лист „Старо Ослобођење“ није ништа о неенергичније захтевао рат него омладинска штампа.

Милан је, по Андрашијевим саветима, био испрва противан рату. Начув, касније, да је Кара-Ђорђевићев син упао с аустријске стране у Босну, на челу једне чете у Мађарској сакупљене, Милан је стао сумњати у искре-