Српски књижевни гласник

464. СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

ност Андрашијевих савета. На њега је утицала и омладинска штампа ван Србије, која је једнако чинила упоређење између црногорског кнеза, који подржава устанак у Херцеговини, и српског кнеза, који на устанку у Босни не ради ништа озбиљно. Што је главно, на једног владаоца од двадесет и две године, колико је Милан имао 1876, патриотске манифестације у земљи морале су учинити већи утисак но што су заслуживале, п он је почео озбиљно мислити, да ће, ако не етупи у рат, морати дати оставку.

Решив се једном на рат, Милан се морао обратити Ристићу. Оборен с власти 1873, Ристић је држао да га Милан неће више примити за министра друкчије него под притиском какве струје, а пошто је у то време ратоборна струја била једина довољно јака, то се и Ристић толико с њоме изједначио да је постао неопходним вођем сваког акционог министарства. Алп кал га је ратоборна струја довела поново на владу, он се стао колебати између рата пи мира. Рат није био његов посао; он није имао способности једног Чатама или једног Гамбете; дипломата од заната, он је нагињао преговарању с Портом. Али, Милан се био већ толико загрејао за рат да га није хтео ни часа одлагати. Он је допустио, истина, Ристићу да пошље у Цариград једну ноту којом је захтевао за српског кнеза мандат да умири Босну, — али он није допустио Рисгићу да сачека одговор на ту ноту. Рат се морао огласити

одмах како је та нота била послана.

Пре ступања на владу, Ристић је имао за случај рата овај план: упасти с једне стране у Босну, а с друге у Ново-Пазарски санџак; срести се у Ново-Пазарском санџаку с Црногорцима, и онда пресећи сваку везу између Босне и Херцеговине и осталих делова Отоманске Царевине. Другим речима, имало се продирати на запад и на југо-запад, док би се на истоку и на југо-истоку остало у дефансиви. Извршење оваквог плана, с војничког гледишта, није премашало наше снаге, пошто је тежиште наших ратних операција падало у већ побуњене крајеве Отоманске Царевине. С дипломатског гледишта, овај план