Српски књижевни гласник

СпољаАШЊА Политика СРБИЈЕ. 465

у толико није био рђав, што би Србија, улазећи у Босну, претекла аустријску окупацију, стављајући тако пред свршени чин Аустрију и Русију, које су о судбини те области још преговарале.

Ступив на владу, Ристић се морао одрећи овог плана, из простог разлога што му друкчије Русија и Аустрија нису допуштале ратовање. Званична нас Русија није окуражавала на рат, али она нас није од рата озбиљно ни уздржавала. Горчаков, који није могао склонити Порту на аутономију Босне пи Херцеговине, као ни на аутономију Бугарске, надао се да ће Порта, псле ступања Србије и Црне Горе у акцију, постати попустљивијом. Горчаков је отворено говорио, како неће моћи и даље уздржавати те две кнежевине, ако Порта не буде примила његов предлог рефорама. И тако, докле је Александар П категорички саветовао нашем кнезу мир, дотле је Горчаков радио код Велпких Сила да остану неутралне, ако дође до српско-турског рата. Као у време критског устанка, тако је он и сада желео да Велике Силе усвоје начело „немешања.“ Овога пута он је имао више успеха него у критеком устанку. Француска није више значила готово ништа у спољашњој политици; Енглеска се стављала на. гледиште да је Париски Уговор не обвезује бранити султана п од његових вазала као што је српски кнез; једине су тешкоће долазиле од Аустрије. Андраши је обећавао неутралност само под тим условом, да се ерпско-турским ратом не вређају аустријски интереси у Босни и Херцеговини. То је значило да Србија не сме упадати у Босну. Русија је навек сматрала да су њени прави интереси у источном делу Балканског Полуострва, а не у западном. За ушће Дунава, за балканске пролазе, за Цариград, који везује Азију с Европом, она је увек била готова жртвовати две тако забачене области као што су Босна и Херцеговина. Горчаков је пристао, дакле, на Андрашијев услов, и тако је по нарочитој препоруци Русије наша дрин= ска војска, које је прва имала прећи у офансиву, остала целог рата у дефансиви.

30