Српски књижевни гласник

ОпПољАШЊА Политика СРБИЈЕ. 469

тек онда, кад је он већ био изгубио половину свог значаја за Русе. |

Као првог рата тако и другог, ми нисмо смели, због руско-аустријске погодбе, упадати у Босну. Као првог рата тако и другог, наш је главни задатак био бранити е бока руску војску у Бугарској. Сва је разлика била у томе, што смо првог рата ми чекали на руску војску, и то узалуд, док је другог рата она чекала на нас. Продирући у југоисточном правцу, као некаква помоћна руска војска, ми смо заузели Ниш, Џирот, Врање.

Сан-Стефански мир, којим је завршен руско-турски рат, могао нас је само онезадовољити. И ако нас је пред рат Русија позивала за собом на југоисток, она нам је, по свршеном рату, знатно окрњила заузећа на тој страни, да би могла проширити границе „Великој Бугарској“, Истина, она је гледала да нам да накнаде на другој страни, додељујући нам Нови-Пазар и Митровицу за Пирот и Врање, које нам је била одузела. На крају крајева, ми смо ипак више изгубили на једној страни но што смо на другој добили. Овакво се руско псетупање с нама објашњује тиме, што су Руси у то лоба одиста сматрали и Пирот, и Врање, па и сам Ниш, за бугарска места. Што је важније, према њиховој погодби се Аустријом, Бугарска је била у руској сфери, а Србија није: што се год више откинуло од Србије, па дало Бугарској, у толико се већма и руска сфера проширивала. Ови разлози, наравно, нису могли нас убедити, и после Сан-Стефанског мира нама је остао утисак, да смо по руском плану ми имали да отимамо од Турака земље које ћемо после морати уступати Бугарима. Наши су ратови све више изгледали нама самима ратови за бугареко ослобођење.

Аустрија је такође била незадовољна Сан-Стефанским миром. Она се сматрала за преварену. Пред рат, Русија јој је била обећала Босну и Херцеговину, јер је само по ту цену Лустрија пристајала да остане неутрална. Сан Стефанским миром, пак, Босни и Херцеговини била је ујамчена аутономија, баш 'оно, дакле, чему