Српски књижевни гласник

8 СРпски КњижеВнНИ ГлАСНИК.

дио, они су се дигли на оружје. Ако би томе требало тражитп разлог, нашли бисмо га у урођеном поштовању примљених навика и утврђених обичаја. „Ми немамо потребе да се мењамо“. И тако су они ишли да гину. Што нисам | могао никад да разумем, то је да су ти људи, тако благи и равнодушни у обичном животу, постали евирепи чим “cy се покренули.“ На исти начин, као у овим редовима Жил Симон, објашњава Мишле у својој „Историји Француске“ Шуанерију у једном величанственом екепозеу тога мистериозног покрета једне неорганизоване гомиле са свим примитивних људи, у коме се детаљно излаже психологија неограниченог утицаја религије на проету душу бретонског сељака. Колико евака реч свештеника са предикаонице може да узбуди ту душу, види, се из описа Великога. Петка који налазимо у „Првим Годинама.“ Тога дана, сваке године, на исти начин, истим гласом поп цркве у Сен-Жен-Бревлеју описује искупљеним сељацима пакао. Taj опис он редовно завршује једним изненадним: „Ево га“, показавши руком на свод цркве, на коме је непознати уметник нацртао један огроман казан, у коме се кувају мученици под надзором многобројних црвених, репатих и рогатих ђавола. Ефекат је увек исти: све се тлаве одмах окрену своду, п утицај визије тако је неодољив, да цела гомила закука и зајеца, и то траје читаву "четврт часа.

Колико је сплна реч бретонскога попа у једној земљи у којој се вековима ништа не мења, уверио се Жил Симон детаљније неколико година доцније, 1845, кад се као кандидат за посланика поново вратио у Бретању, у јелан други крај, у варош .Танион, где је био потпуно непознат. На несрећу његову познавао га је по репутацији свештеник ланпонски, поп Кероан. Списи Жила Симона представљали су за попа Кероана највећу опасност која је икад дотле запретила људском друштву. Он је у њима, на свакој страни, с ужасом налазио пантеизам, „рационализам и деизам; разуме се, против творца таквих ,варваризама, није се устезао да употреби сав свој ути-