Српски књижевни гласник

Књижевни ПРЕГЛЕД. 699

живео. Као што је некад, за време Ресторације, његова бујна и плава коса била на сласт и радоет двореким госпођицама у салонима. херцегиње од Бери, матере графа од. Шамбора, јединог наследника старије гране Бурбона п Карла Х, тако је сад, овога негдашњег идола жена, гомила, маса, руља дочекала свом несвесном симпатијом и свом потајном нежношћу која је у њој у тренуцима великога. узбуђења. Кад је ~ маја Ламартин изишао на говорницу да прочита свој рапорт о ептуацији „и изјавио да је срећан што пред земљу излази руку пуних савеза и чистих људске крви“, акламације су такве биле, да је морао да моли за милост, да би могао да продужи. (Сјај Ламартинов бацао је сенку на остале познате личности. Поред њега била су у скупштини још два популарна песника: Беранже, „са пољеким цвећем у рупици на капуту“, и Виктор Хиго „у фраку п белој кравати још од раног јутра“, али на њих нико није обраћао пажњу. Много су већи интерес изазивали један црнац и два мелеза, црнац је у пети мах, од роба постао слободан човек, чим је Револуција укинула ропство, и члан суверене екупштине. Попова је у скупштини било маса. Двојца од њих ушли су увенчани славом, један, поп. .Ламене, чувени писац „Речи једног верног“ затуцан свештеник у почетку „који је некад обећавао философима да ће им показати шта то значи бити свештеник“, за тим носле нагле метаморфозе, напустив цркву, одушевљен представник свију фаза политичког убеђења: апеолутист,. ултрамонтенац, републиканац и демократ, нашао се од једном усамљен и одгурнут и од цркве и од Републике; други, његов негдашњи пријатељ и ученик, а сада противник, калуђер .Такордер, који је остао веран цркви, чувени доминикански говорник, љубимац гомиле. Али највише су погледи управљани на групу социјалиста: Пјера Леру, Консидерана и Прудона. Пјер Леру, опасан журналиста, није по изгледу био ни мало страшан, „дебео, округао, угојен, црвен, обавијен једним шпроким реденготом од дугачких длака, с густом и неуређеном косом.