Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН HA AJIIHMA. 659

пломате, и осталих. Човек би мислио, да сви ови брадати људи, који су седели за истим столом, имају намеру да се пењу, јер су сви редом настајавали око спреме за пењање, устајали, трчкарали да издаду упуства вођама, да прегледају захиру, и с једног краја терасе на други логоварали се са страховитом виком:

„Хеј! Пласиде, видите је ли консерва у торби! Немојте, овај, да заборавите машину за каву.“

Тек на поласку видело се да само испраћају некога, HM Ja се из целог каравана пење само један, али који !

„Јесмо ли готови, децо“ рече добри Тартарен побелоноеним и веселим гласом, у коме није било ни трага од страха пред могућним опасностима на путу, пошто се и последња његова сумња о машинерији Швајцарске разбила то исто јутро пред гринделвалдским глечерима, на уласку којих је стојала каса с овим натписом: „Улазак у глечер: 1:50. дин.“

Могао је дакле без зебње уживати у овом триумфалном поласку, у радости што су све очи управљене на њега, што му сви завиде, што му се диве ове безочне младе Енглескиње у мушким шеширима, које су му се онако љуипко подемевале на Риги-Кулму, а сад се одушевљаваху упоређујући овога малог човека с огромном планином на коју ће се попети. Једна га је цртала у свој албум: друга је сматрала за част да се дотакне његовога алписког штапа. „Чемпењ!.. Чемпењ!..“ повика наједанпут један дугачки Енглез, сетна, црвена лица, ирилазећи с чашом и с боцом у руци. Пошто је натерао нашег јункка да се куцне се њим:

„Лорд Чипендал, сер... А ви“

— Тартарен Тарасконанц.

— 0, јес... Тертерен..• То било врло лепо име за коња...“ рече лорл. који мора. ла је био неки велики спортеман с оне стране Ла Манше.

Аустријски дипломата такође приђе и обема рукама у рукавицама стиште руку алпинисту, опомињући се

98