Српски књижевни гласник

ТАРТАРЕН НА Алпима. 661

лије све чешће, а врхови су се дизали у белом хаосу, кроз који не би човек рекао да се може проћи. Боље је било гледати пењање из Шајдека.

Никад y своме животу, наравно, није председник алпинескога клуба стао ногом на глечер. Нема ничега сличног у тарасконским брдашцима, миришљавим и сувим као свежањ ветивера; па опет је Гуги, кад је на њ ступио, оставио на њега утисак“ нечега што је већ видео, пробудио у њему успомене на лов по Провенси, на крају Камарге, у близини мора. И овде она иста трава, све краћа, спржена, као поцрвенела на ватри. Овде онде барице, вода која се видела кроз танку трску, затим морена, као покретан пешчани нанос, разбијене шкољке, шљака, а у даљини глечер са својим плавозеленим таласима, с белом крестом, који су се повијали као неми и згуснути вали. И оштар ветар који је с њих дувао подсећао је на оштрину и здраву свежину морских поветараца.

„Нећу, хвала. .. Имам ја клинце.. .“ рече Тартарен вођи који му је нудио вунене ципеле да их навуче преко чизама... „Клинце Кенедијева система... усавршене... врло згодне...“ Викао је као да говори глувоме, да би га боље разумео Христијан Инебнит, који није знао ништа франпуски као ни његов друг Кауфман; и у исто време, седећи на морени, утврђивао је кајишима неку врету нанула са три огромна и врло оштра гвоздена шиљка. Стотину пута огледао је био он ове Кенедијеве клинце, ходао се њима по башти се баобабом; но при свем том леспло се сад нешто неочекивано. Под тежином нашега јунака клинци се забише у лед тако јако, да сви покушаји да се ишчупају осташе без успеха. И тако Тартарен оста прикован за лед, знојећи се, псујући, машући очајно рукама и алписким штапом, приморан најзад да зове натраг вође који беху измакли напред, уверени да имају посла с прекаљеним алпинистом.

Не могући га ишчупати, вође откопчаше кајише, и оставивши у леду клинце, које је заменио плетеном обу-