Српски књижевни гласник

669 СРпски Књижевни ГлАСсник.

ћом, председник настави пут, не без велике муке и умора. Како није умео да носи штап, сваки час се саплеташе,. а гвоздени врх клизио је и вукао га са собом, кад би се на штап сувише јако ослонио; он се послужи кукачом, с којом је било још теже руковати, јер валови глечера беху све већи са својих непомичних таласа које су гомилали као у некој бесомучној и скамењеној бури.

Ова непомичност била је само привидна, јер потмула ломњава, етраховито крчање, огромне ледене стене које су се лагано померале као позоришне декорације, одаваху унутрашњи живот ове етињене масе, њене опасности; и пред очима алпинистовим, на домаку његова штапа, отварале су се пукотине, бунари без дна у које су се комади леда котрљали у безкрајност. Наш јунак паде неколико пута, једанпут до појаса, у једно од ових зеленкастих ждрела, где га задржаше само његова широка рамена.

Видећи га овако неспретна, а у пето време тако мирна и поуздана у себе, како се смеје, пева, млата рукама као мало пре за време ручка, вође помислипе да га је ухватио швајцареки шампањ. Зар су и могли друго шта помислити о једном председнику Алпискога Клуба, о чувеном пењачу о коме су другови само с дивљењем пи великим покретима говорили“ Они га узеше под руку јелан с једне, други с друге стране, се оном чвретином пуном поштовања с којим позорник диже у кола младића из добре породице, и покушаше једносложним речима и покретима. да га обавесте о опасностима пута, о потреби ла стигне до колибе пре но што падне мрак; претили су му пукотинама, хладноћом, усовима, п врхом својих Wykaua показивали су му огромне гомиле леда п сметове од снега који су се као нагнути зидови дизали прел њима. до зенита и заслепљивали их својим бљештањем.

(Наставиће се.)

АлФОНС ДОДЕ.

(, француског превео Д. Л. Ђокић.)