Српски књижевни гласник

677 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

да ради, пође на обале Средиземнога Мора, да како тако још једном види „евоје краљеветво.“ У том путу још једном сину Теодорова звезда. При пролазу кроз „шворно постиже да за своју ствар заинтересује енглеског адмирала Метјуса, који му позајми три брода, с којима п последњи пут покуша да оде на Корепку. И он успе да се пробије кроз Ђеновљанске страже п ступи на земљиште свог краљевства. Одмах свој долазак објави манифестом, и позва своје поданике на даљу борбу п одржање њихова краљевства. Али п ако не беше много протекло од његовог другог одласка с острва, времена се беху знатно изменила. Народ га хладно прими. Он се прво зачуди, али у брзо дође к себи. Виде да му на острву нема опстанка, јер нико није хтео више с њим. Зато се тугом у срцу напусти своје краљевство п поново пође у свет.

Jom неко време његова лутања по Јевропи имају у себи пустоловнога, али је са годинама нестајало снаге као и маште. Лепи снови младога каваљера под Београдом, који је у рату тражио славе и пред очима гледао сјајну будућност, нису се испунили. Последњих година он је био сенка негдашњег пустолова. Недаће су га стизале једна за другом. И кад потражи еклоништа у Лондону, нађоше га негдашњи повериоци па га за дуг отпратише у тамнццу, у којој протамнова пуних пет година. Из тамнице изиђе, али еломљен и немоћан за какав било посао. Најзад премину 11. декембра 1756.

Осамнаесто столеће пуно је пустолова. Међу њима Теодор заузима врло угледно место, не само постигнутом титулом краљевском , већ и акцијом дуготрајном. Од осталих се истиче и успоменом сачуваном, јер док се о многима. зна тек по нешто магловито, овај је за дуг низ година. у својој аутобиографији оцртао свој рад, као и људе у чијој се средини бавио. Један од пасажа јесте онај горе изнесени о његову бављењу под Београдом, који је од интереса. што објашњава најглавнији моменат