Српски књижевни гласник

676 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Али они нису мислили да им он буде вођ већ најамник; они су га хтели узети у своју службу да за њих пише и говори, као што су у ХШ и МУ веку италијански гралови узимали у своју елужбу каквог сопао ет да се за њих бије. У ствари је испало друкчије: Дизраели је постао вођ консервативне странке, па на основу тога и први министар, али ако је тако пепало, то је само зато, што је јавно мњење било на страни тог окретног јеврејина, који је од ничега. постао нешто, и који се, немајући предрасуде своје странке. већма интересовао социалним проблемима HO пједан консервативац дотле. За Гледстона цео свет зна да га је Краљица мрзела, а народ волео, и зато што га је народ волео, држи се да га је и његова странка волела. Алп то није сасвим тачно. Он је, 1874. био формално збачен са вођетва либералне странке. Требало је да наступе велики догађаји од 1876, па да се он својом борбом противу Дизраелијевог туркофилетва поново истакне. Тада је он пшао са збора на збор, писао брошуру за брошуром, показао се тако великп агитатор, да су му се п противници морали дивити. Његова је популарност у народу. 1580, толика, да званични вођ либералне странке. лорд Хартингтон, не сме да се прими да састави Бладу, већ упућује Краљицу на Гледстона.

Поред тих примера из прошлости, могу се навести и примери из садашњости. У случају лорда Розберија немамо ништа друго већ сукоб између јавног мњења и либералне странке у питању O избору вође. Либерална странка не мар много за лорда Розберија; треба читати само шта њени органи о њему пишу; најблажи епитети које му на пр. „Дели Њус“ придаје, то су: „дилетант“, „аристократа“. „ренегат“, „политичка вртешка“, „масковани торпјевац“. итд. То ништа не смета лорду Розберију да буде један од најпопуларнијих људи у својој земљи. Ниједан међу енглеским политичарима нема више личног магнетизма од њега. То је једна од оних личности као. немачки. пар пили Сара Бернар, које драже радозна-