Српски књижевни гласник

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 5

(ту изађе на врата и подвикну иза гласа)! Донеси нам кахву! Ово момче зарадило је кахву... (Па се опет окрену Пери) Кршан си ти, спнак, кад си таки!.. Кршан!..

И, из некакве кутије, извади велике, чађаве наочари п натаче их на нос. Затим сједе за сто и дохвати велики протокол, увезан, ваљда, прије тридесет и више година, разасут, излињао, ишаран траговима проливенога мастила и прогорио на два мјеста, од цигара што их је поп по њему остављао.

— Кршан сп ти! — настави поп, прелиставајући протокол. — А не елушај рђаве, који хоће главом да

пробију дувар, па им зато вазда глава разбијена!... Гледај ти на ме, јер сам ја паметан чојек.. Сви ми то кажу!... А ја све лијепо!.. И влас“ мени даје свега, па и лијепо живим, и гони сељака да ми поштено плаћа бировину, и не да никоме на ме...

На собним вратима помоли се лијепа, плавоока Мара, са руменим образима, облим подвољком, — као у канарице кад пјева, — и златним плетеницама до ниже паса. Перо у мало не узвикну од чуда, опазивши је... Погледа је, па се укочи и не могаше више да окрене главу ни на коју другу страну. Не могаше да одврати погледа и, од велика гледања, као да му се поче у глави вртити и као поче губити памет. Ову кахву, коју је прихватио, поче пролијевати по ћилиму, па и по рукама и чакширама. Опржио се, а није чуо... И нехотице 'се ухвати руком за преп и пусти дубок уздах... Поцрвенише обоје... Погледаше се п поцрвенише.. А поп диже главу из протокола и поче писати крштеницу.

— Маро, дијете, — рече њојзи. — Ето видиш, и овај момак, Перо, мисли к'о и ја... И он почитује влас... А ти мени једнако збориш да то не ваља и да свијет о мени ружно говори због тога... Какав свијет Ко пита свијет 7... Људи су овнови, који трче за звонарем, макар и махнит био, макар их у јаму водио. А ево је и Перо из свијета пи има мозак к'о п остали људи... Па што он мисли к'о ја 2