Српски књижевни гласник

4 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

–

— Ja би... овај... — збуни се и поче муцати —, менп треба крштеница... па да ми је извадите...

Поп изађе између кукуруза, подбочи се рукама о кукове и одмјери га од главе до пете.

— А што ће ти7 — запита.

Перо се опет осмјехну. Скупи се, преклони се још јелном и направи се мањи од макова зрна.

— Треба... траже ми је од власти... — промуца.

Није знао како би друкчије слагао. Требао је нешто ла слаже, па макар шта, а треба бити мајстор, па слагати лијепо. Он, управо, није ни научио лагати... А ппак му ова лаж упали боље, него да је занаџија у томе. Да тако није казао, поп му друкчије не би дао крштенице. Не би му дао барем дотле, док се најприје не би расепптао код власти: нема ли она ништа против тога п није ли то протав интереса државе“... Он је налазио за паметно да се о свему тако распита, „па да може мирно спавати. и да се не боји да ће га ико оптужити за велеиздају...“

— Аха, од власти! —- дочека, направивши љубазније лице... — Ваља, кал је од власти!... Као влас иште,

треба дати, јакако!... Влас“ је од Бога дата... Њој треба да смо свп покорни и да јој се молимо Богу за здравље...

— Треба, — потврди Перо, не знајући шта друго да каже.

Поп се задовољно осмјехну. Допаде му се, што ппак нађе некога, који ће му све ријечи потврдити. П епусти му руку на раме и, као силом, повуче га себи у собу.

— Тако, тако, рече, не пуштајући му рамена. · Драго ми, кад и ти млад тако велиш.. А данашњи млади махнити су!.. Њима нико није прав... Веле: „ми мислимо како ми хоћемо!...“ Јок, мој синак! Ми треба 'да мислимо ко што влас“ хоће... Најпошље ми можемо не мислит' ништа, а нек она мисли за нас... Ево, ја све мислим ко и влас, па ми п лијепо и згодно...

-— П мени, — опет потврди Перо.

Поп га обгрли објема рукама п сједе га на столицу.

— То ваља! За ту ријеч да те пољубим!... Хеј, Маре.