Српски књижевни гласник

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА. 8

ако оде, шта ла му кажег7 И, ако му нешто и каже, како би нашао начин, те се дуже задржао да њу види“... Он турп руке у џепове п замишљено поче ходати уз чаршију и нпз чаршију... А нешто као да га гура, као да му говори једнако „хајде“...

Ујеланпут се ударп руком по челу.

— Красно! — ускликну.

Одмах потрча кући. Улети у своју собу пи хитно лохвати, из једнога ћошка, нове своје чакшире. Очиести их. отресе са њих п силну прашину и длаке које су остале од мачака, што су на њима спавале. Обуче их. Обуче п нову антерију. а нов пас опаса око себе, пустивши му ресе, да му падају низ кукове... Нађе и три или четири претена, напиза их по претима, — нарочито по кажинрсту, глје ће се боље вилјети, — п луги, сребрни сахатни ланац објесп о врат.

Трком пође у попа.

— Је ли код куће поп7 — запита уплашену слушкињу, која стајаие за вратима, кад он гурну у њих, отворп пх и усплахирено је погледа.

— Јес, — промуца она, шћућуривши се уза зид. Миелила је, зар, е је луд и као да се бојала да је не млатне по глави.

Он утрча у авлију п ту опази попа. Крупна људина, мрка, сунцем опаљена лица, са дугом црном брадом п необично жилавим мишицама, које су се добро видјеле. јер су рукави од кошуље били загрнути. Поп севукао и мантију п камилавку, узео мотику, па окопава кукуруз што га је ту засадио. Попадија, дебела, угојена жена, загрнула рукаве, узела канту с водом, па, стењући од умора, залијева.

Опазивши Перу обоје застадоше. Поп иепусти мотику, рашчешља претима замршену браду пи погледа г: попријеко.

— Шта ћеш! — запита набусито.

Перо му понизно приступи. Пољуби га у руку и, љубазно се осмјехнувиш, поклони се.