Српски књижевни гласник

2 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Сам случај као да је хтио да му иде на руку. Једног дана умрије газда Станко, онај газда Станко, што. је сједпо у дно чаршије и свакога пролазника свраћао у дућан п распитивао га о новостима. Остаде му богата удовица, толико богата, да је уза сваку своју годину носила по пет стотина форината, дакле: на педесет година равинх двадесет п пет хиљада...

И, јелнога јутра, обзнани му Јефтан да је испроспо удовицу.

-— Зап'о јој за око; замиловали се и пође за ме... — рече.

Перо цикну од весеља. Загрли Јефтана п поче га из све снаге дрмусати за руку.

Честитам, брате, по хиљаду пута честитам! Кад је тако, и ја ћу се женит!.. Кроз који дан!..

Јефтан зину:

— Ex?

— Душе мп!... Кроз који дан...

Јефтан му се добро загледа у очи. Затим га прихватп за мишице MH затресе њиме.

— Ејвала ти! — кликну. — То ти је најпаметније што CH JO сад урадпо!.. Мало што паметно радиш, ама то је баш паметно!.. И ако ћеш тражит цуру, ено ти у попа ђевојке к'о града... Његова Мара је упис!.. Што је бијела и што је лијепа — то не нађе више! Као да је неко од сира изрез'о... А, најпошље, п поп није лош... Додуше, поп је, ама није нп то најгора мана на чојеку... Он опет није лош...

Перо зажмпри и одобри главом. Изгледало је да му се свака длака на лицу засмија.

— Кад је тако, њу ћу и тражит — рече. — Нисам је никад видио, ама не смета... Само нек“ је лијепа! П ево ти кажем да ћу је још данас виђетп!

Али како да оде у нопаг Није, да речемо, е њиме ни побапже познат, нити му је прије готово никада у кућу привирио. Није волио иматп посла се поповима, 60јећи се каквих богоугодних савјета. И сад да one? П