Српски књижевни гласник

10 СРПСКИ КњижеЕВНИ ГЛАСНИК.

му више лете ријечи са језика, тако му лете и дертови. Око срца као да му се нешто топи, па му лакше, далеко лакше него прије, а груди некако слободније дишу...

Наравно да је и четврти пут пошао попу.

— Треба још једна крштеница! — подвикну весело, трљајући руке.

Поп као да се помами. Исколачи очи, накостреши се, а обје шаке стиште, као да ће полетити пут њега.

А нет ме сада преварити, никакви сине! — дрекну. — Пит'о сам ја код власти, па они мени кажу да њима не треба ничија крштеница! То треба само теби!.. Ти хоћеш да дижеш буну јали какво иселеније... Ти хоћеш свијет наопако да окренеш.. И шћео си мене преварит' и оцрнити ме сад, кад Мару хоћу да удомим За судског писара... Црн тип образ!...

Пери поклецнуше кољена. Он није чуо ништа друго, него да ће Мара отићи за писара. За онога танкога, дугуљаетога писара, са родиним ногама, што и по равници корача, као да се пење уза степенице! И она наказа њу да грли, њу да љуби и да јој мрси златне косе 7

Пери као да помрачи пред очима. Авлија као да се поче окрећати... Не ебзирући се више ни на што, јурну према вратима и излети на улицу...

ТУ. Ријеч двије о прошлости Пере Карантана.

Његова. друм. љубав.

— Тешко ми је, -— тужио се Перо, након два мјесеца, Обрену. — У кући ми ништа у реду... Пуета ми је... Све ми у њој празно, све наопако... Тако је то, брате, кад се у кући нема женске главе.

— А ти опет тражи цуру! — осијече Обрен, коме већ додијала та пречеста тужакања. — Тражио би ја... Ама не знам коју ћу.. — рече

Перо, дубоко уздахнувши. — Обрен дохвати аршин и поче се играти њиме.