Српски књижевни гласник

ЖЕНИДБА. ПЕРЕ КАРАНТАНА. 11

Поче дражити мачку, која је лежала на ћефенку п сунчала се.

— То је лако, — рече, као узгред. — Ено у удовице Стаке шћери Милке. Кажу да је кршна, добра, ваљана... Додуше, ја је добро не знам, нијесам је виђео од како је из школе изашла, ама је свијет фали... Свак је фали...

— Перо направи забринуто лице и поћута мало. Затим се добро загледа Обрену у очи.

A нема ли и она каква писара7 — запита.

— Нема, — одговори Обрен.

— A не даје њезина мати крштенице јалп што налично 7

— Не даје.

— Перо устаде и унесе му се у лице.

— Па како ћу јој отић 2... Не могу узет“ ђевојку, а да је не видим... Како ћу је виђет 7...

— Плати мени надницу, — насмија се Обрен, — па ћу ја ић с тобом!.. Сваки пут кад одем, да ми дадеш по форинту... Толико би дао доктору да си ожењен, па да ти се разболи жена.

Перо потврди главом, да је све тако.

— И пристајеш да у неђељу пођемо у њих“...

— Приетајем вала...

Руковаше се и пољубише се. Перо загрли Обрена и грип пута га пољуби. Назва га својим јединим и највећим добротвором, ако га ожени...

У неђељу дођоше обојица у удовичину кућу... Чим сгу на врата етунили, могли су одмах познати, да ће имати посла са чистом домаћицом. Врата, окићена увехлим 00жићњим бршљаном, петрвена пџ опрана, жуте се, као да су од воска. Авлија ометена, чиста, па, готово, да не видите сламке или перца на њој. Испод омањих прозора, уредно су поредана неколика лонца босиока, шебоја и карамфила, чији се мирпе мијеша са мирисом тамјана, лошто је кућа, сигурно. недавно окађивана. На авлији