Српски књижевни гласник

ЛО РЕЈА. 19

оно што ћу вам сад испричати; ја не знам, али су то чули и видели официри као што ја вас чујем и гледам. У тренутку, кад пушке плануше, она се ухвати за главу као да ју је зрно у чело згодило, и седе у чамац мирно ћутећки, без речи, и врати се на брод кад су они хтели. Приђем к њој, говорио сам јој дуго и што сам боље умео. Чињаше се као да ме слуша, и гледаше ме право у очи тарући чело. Ништа није разумевала; чело. јој је било црвено. а лице са свим бледо. Дрхтала је као прут, као да се свакога“ плашила. То јој је све занавек остало. Пета је таква и сад, мала спротица, блесаста, илп шенута. како хоћете! Никад човек није могао пз њених уста пшпчунати ни једну реч. сем кад је тражила да јој се извуче из главе оно што осећа у њој.

Од тога тренутка постао сам псто тако тужан као u она, п осећао сам у себи нешто што ми је говорило: Остани крај ње до краја. свова живота, чувај је; и ја сам Tako учинио. Кал сам се вратпо у Француску, тражио гам да ме нреместе у сувоземну војску, пошто сам омрзнуо море, јер сам просуо у њему невину крв. Потражим Лоретину породицу. Њена мајка беше умрла, х њене сестре, којима сам је одвео као луду. не хтелоше је примити, п рекоше мп да је одведем у Шарантонеку лудницу. Обрнем им леђа, и задржим је крај себе.

— Хе, само ако хоћете, пријатељу мој, можете је видети. ;

— Да није она ту, унутраг запитах га.

— Наравно! ево, причекајте! Хеј! стој! стани, мазго!

Како продужи свој пут.

Он заустави своју сироту мазгу, која је била очарана, чини ми се, мојим питањем. У писти мах подиже мушему на својим малим двоколицама као да намести сламу у њима,. и. ја сназих нешто врло тужно. Спазих два плава ока, несразмерно велика, дивна по облику, како впре из бледе, омршавеле п издуљене главе са илавом са свим глатком косом. Допста, видех само та

о

<