Српски књижевни гласник

5H4 ___ Crnckn Књижевни PaacmuH, : осамљеном и болном нека буду посвећени еви моји часови и сва моја љубав. Сирота храстова пмело! ти ћеш закитити преп моје лепше од ките младеначке. Ево ти, брате, ево песниче, ево награде твојој песми... П ишчупавши из своје косе свадбени венац, она га, оквашеног сузама, баци пред ноге Иксусове. Пкеус хтеде да одговори: али, поражено неочекиваним узбуђењем, јално дете једва имаде снаге да узвикне „Ox!“ n прпневии. руку срцу. пале. Грозница га. је тресла сву ноћ, и сву ноћ Макарија пробли плачући поред постеље свога брата.

Било je ro сутрадан по овоме кад су Хераклили требали да оду храму да упитају о избору жртве. Они дођоше пред олтар kae пред борбу: неустрашни и безбрижни. После уобичајене церемоније. у којој је може се рећи. потпуно понављање онога што емо видели у Делфима, један свештеник Минервин протресе имена у урни. Дете једно с повезаним очима приђе урни. Његова је рука лодиривала већ пвице светога суда из кога је требала да извуче једну смртну пресуду... кад одједном један женски глас одјекну на прагу храма:

— Станите! ево жртве.

То је била Макарија, Макарија која се приближавала лагано олтару, бледа и накићена, нијајући на своме лепом челу погребне жртвене траке. Егист полете својој сестри:

— Ти сестро, овде! Ниси ли ми обећала ла ћеш остати крај Иксуса. | : 4

— Иксус! рече она угушујући своје јецање, ум о Je!... MH сад ме ништа не спречава да умрем за васе.

И она продужи своје лагано ступање к олтару.

Светина запљеска одобравањем, и Хераклиди приклонише главу пред претом судбине. У. то време. кала се иза свих чудних дела гледала рука богова, приролно је да је се ово узвишено пожртвовање приписивало светом надахнућу. И зато Макарија без икакве препреке клече пред олтар. Опа заустави знаком нестрпљиво гвожђе првоевештениково, колико ла баци свој последњи осмех