Српски књижевни гласник

630 СРпски Књижевни ГлАСНИК. области науке коју рале, оне залатке који захтевају напочито постојано оштроумље и лосетљивост да би били решени, п рале на тим задацима дуго и етриљиво, интересовани скоро једино виртуозношћу коју при томе развију. Они као да хоће таквим радом да кушају своју уметност и хитрину ума, и еве им је милије што је залатак тежи п заплетенији.

Један од таквих задатака поставно је себи и Г. Бул: мани са „Пјерином“ Држићевим. Кад оетавимо на етрану сву важност коју такав рад има по непитпвање дубровачке књижевности, P. Ђудманијева теза има нарочите: занимљивости, по ево које.

Ож Марина Држића остало је пет комедија. од шесте пролог, п од седме (то је тај „Пјерин“ о којем расправља учени српски акалемик) нешто што се није знало шта је у ствари. Једна гомила реченица и фраза. без. реда, без укупног семпела, набацана и подељена (не зна се по којем мерилу) у многе и честе алинеје,“ то је све: што нам се сачувало у рукописима од Држићева ..Пјерина.“ Из те гомиле реченица Г. Будмани је извео садржај „Ијерпна“ и ресторисао у главном склоп комедије.

Сматрајући да је поменута гомила реченица остатак лналога. ове комедије где није назначено шта ко у комедији говори, Г. Ђудмани је најпре. по извесним изразитијим местима тога диалога, видео да се интрига комелије своди на један ди рго дио, на једну јачу забуну која настаје услед околности што има два млада човека, два брата, два Пјерина како се ова двојица у комедији зову, који су тако слични један другом да их нико, ни њихов рођени отац, не може једног од другога разликовати. То га је подеетило на једну Плаутову комедију у којој такође има два близанца, два Менехма (по њима се и комедија зове „Менехми“) и у којој је писта забуна основ целе интриге. Руковођен плдејом Плаутове комедије, FP. Булмани је трагао по фрагментима Пјерина“, хватао аналогије с .Менехмима“, закључивао о значењима појелиних места Држићеве комедије, и гледао