Српски књижевни гласник

У СРпски Књижевни ГлАСНИК.

утврђеног дана не би били решени, могу после тог датума решавати без икаквога претреса. Ово ограничавање претреса почело је пре Балфура, али га је он продужио с ретком одлучношћу и доследности. Он. који није, ни иначе, веровао у практичну вредност скупштинских претреса, који није уживао у беседништву као вештини, који је јавно говорио да је енглески Парламенат због своје велике старости постао „одвећ торокљив“, — био је управо какав треба човек за ову борбу с опетрукцијом.. Док је он, без икаква обзира на историјска права. Пајламента, прекрајао пословник, опозиција га није ирестајала нападати као „деспота“, „џелата“, „следбеника Стјуартовског апсолутизма“ итд. Данале, пак, почиње се увиђати да је он парламентарним установама спасао углед, кад је спречио једну нескрупулозну мањину да пи у Енглеској доведе Парламенат у оно стање комичне немоћи у коме се он у неким другим државама налази.

Док је Балфуру, као законодавцу, његова филозофија прилично сметала, она му је, кло администратору, само користила. Она га је научила стрпљењу и умерености, тим двема главним политичким врлинама. Она га је оспособила да ствари вили мање више онакве какве су, без увеличавања. Њему се никада није десило да људе и логађаје узме озбиљније но што заслужују. Позван 1887 aa поврати рел у Ирској, он је успео у томе послу поглавито због тога што ирској револуционарној странци није хтео давати никакву велику важност. Оп ју је гонио, истина, али без мржње и страсти, више с једним благим презирањем, као једну гомилу политичких лакрдијаша, Нешто његова филозофија, а нешто и његова (оскулица маште и широке људске симпатије; учинили су га најмање узбудљивим пнајтрезвенијим политичарем ланшиње. Енглеске. Највеће узбуне у јавном мнењу остављају га тако равнолдушним, да му је чак замерано што не дели е публиком њене жалости и радости.