Српски књижевни гласник

ДРТУР БАЛФУР. 42)

У почетку Трансвалског Рата, после првих пораза, кад је цео свег пао у једно хистерично стање, Балфур је држао једну ладну и оштроумну беседу, у којој је мирно доказивао да су сви дотадашњи порази били неизбежни, да би се они, због енглеских установа и извесних о0со0бина енглеског народа, морали десити ма пол којом владом, да је, управо, у петоријекој судбини енглеског народа да у сваки рат улети мање више насумце, да прво буде добро тучен, п да тек онда однесе победу. Све су новине гракнуле на овај „цинизам господина Балфура“, и у једном тренутку изгледало је да је господин Балфур евршпо своју политичку карперу. Али баш онда кад су га новине најжешће напалале, он је учинио један брз и одлучан корак за спас Британског Царства. Кад се после битке код Коленса, која је страховитим начином обелоданила неспособност народне узданице, ђенерала Редверса Булера, састао на брзу руку министарски савет, у том скупу двадесет министара једини Артур Балфур није био изгубио главу под утиском народне несреће. Он је био raj koju Je предложпо да се у Јужну Африку одмах пошљу Роберте и Киченер. и тога лана његова је филозофека мирноћа помогла боље Енглеској него сва практична живост насеобинског министра Чемберлена. Тим поводом, један је опозициони лист рекао за Балфура ово: „Артур Балфур не показује се никада бољи него у тренутку какве опасности, онда кад га притерају уза зид.“ За колико би се државника, п то највећих, могло ово исто pehn?

СлоБодАН ЈовАНОВИЋ.