Српски књижевни гласник

ЕЦ

Госпођа BoBAPI. 579

забављала се е њиме у бескрајним монолозима, пуним сетне веселостп и брбљивог тепања. Усамљена у своме животу. она пренесе на ову детињу главу сву своју растурену, уништену сујету. Сневала је високе положаје, видела га је већ велика, лепа, духовита, у служби, као инжињера пли као судију. Она га научи да чита, па шта више обучи га, на једном свом старом клавиру, да пева две три мале романсе. Али на све то Г. Бовари, који је мало полагао на књигу, говораше: ништа то не вреди! Зар ће они икад имати чиме да га издржавају у државним школама, да му купе какво звање или отворе какву трговину7 У осталом, кад је човек дрзак, увек добро пролази у свету. Госпођа Бовари гризла је усне, а дете се скитало по селу.

Оно је ишло за ратарима, и бусенима ловило гавранове који су одлетали. Јело је дудиње дуж јендека, чувало ћурке са једном мотком, превртало сено на покошеним ливадама, јурило по шуми, играло школе под црквеним вратима, кад је киша, а о великим празницима преклињало црквењака за допуштење да звони, да се целим својим телом обеси о велики конопац па да ужива како га носи у вис у своме дизању.

Зато и израсте као раст. Доби снажне руке и здраву боју.

Кад му је било дванаест година, његова мати изради да почне учити. Обучавање би поверено пароху. Али часови учења беху тако кратки и тако ретки, да од њих није могло бити Бог зна какве користи. Они су држани у слободним тренутцима, у сакристији, с ногу, на брзу руку, између каквог крштења и опела; или је парох слао по свога ученика после амнелуса, кад није имао нигде да иде. Они би отишли у његову собу, сели: комарци и ноћни лептирови облетали су око свеће. Била је врућина, дете би заспало; а парох, који би задремао с рукама на трбуху, убрзо би заркао, с отвореним устима.

Други пут опет, кад би Г. парох, враћајући се с · причешћем од каквог болесника из околине, спазио Шарла како игра по пољу, он би га дозвао, придиковао му јелно

= БИ,