Српски књижевни гласник

ПОД ВЕДРО НЕБО.

Хајд мо, Музо моја, у жупне пољане, Где под жарким сунцем шуме зрела жита, И ратарка млада — лака као лане, Певајући цестом косачима хита,

Где турчинак рујни севија љупку главу,

И споменак скромно испод жбуна вири; Где се шева пгра по етеру плаву,

И брезова шума хлад дебели шири,

Где у густој сенци лиснатога грања Избија студенац бистрим капљицама, И Дијана лепог Ендимјона сања, Јурећи за ветром босим ножицама.

Ту, уз песму тичју и уз жубор вала,

Славићемо Ону чије око јасно

Гледа тако љупко, — чија уста мала Љубе тако слатко, ватрено и страсно!

Милутин Јовановић...