Српски књижевни гласник

566 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

снопове. П сам Жакине одлази за мајком и ујацима. Чича Лакур остаје сам код куће. Увече, кад се деца враћају, затичу га где лежи на истоме месту, онако исто на леђима, отворених очију, и непрестано изглела као да размишља. нешто.

— Шта је, оче, зар вам није боље7

Не, није му боље. Непрестано нешто јечи и маше главом. Како да му помогну 7 Катарини пада на памет да скува вина с разним травама; али је тај напитак врло јак, и умало га на месту није убио. Жозеф онда каже да ће већ видети сутра шта да раде, и сви лежу да спавају.

Сутрадан, пре него што ће поћи на жетву, синови и кћер застају један тренутак пред болесничком постељом. Старан је баш збиља слаб. Никад није проводио време тако, лежећи једнако на леђима. Требало би можда ипак позвати лекара. Несрећа је само што треба ићи чак у Ружмон; шест сати хода тамо, шест овамо, дванаест. Изгубиће се читав дан. Старац, који слуша шта говоре дена, мате рукама и главом и изгледа као да се љути. Шта ће му лекар: не може да помогне ништа, а кошта.

— Пећете да зовемо лекараг пита Антоан. Онда да идемо на рад“ |

Разуме се, нека иду на рад. Њему сигурно неће бити нимало лакше ако остану код куће. Прече је бринути се о земљи него о њему. И пролазе три дана, деца свако јутро илу на њиву, Жан-Луј лежи не мичући се, сасвим сам, и кад ожедни пије воде из једнога крчага. Он је као јелан од оних старих коња који падају од умора у каквом буџаку, и тамо и линсавају. Ралио је шездесет. гтолина, сад може умрети, јер није више ни за шта до ла запрема места и смета другима.

Пи сама деца не жале много. Земља их је помирила са смрћу; они су тако блиски њој да не могу да се љуте | што ће им узети старца. Погледају га часком ујутру, поглелају га увече, шта друго могу и да раде“ Ако им. се отап при свем том дигне, значиће да је јаког састава. Ако умре, значи да му је смрт већ „у костима“;