Српски књижевни гласник

КАКО CE УМИРЕ. 58

Жан-Луј никад није био болестан. Велики је и сав кошчат и мускулозан као какав чворноват храст. Сунце га је исушило, кожа му је од припеке иснечена п испуцала; и добио је ону исту боју, ону исту сурову јачину и мирну достојанственост што је има дрвеће. У старости језик му се узео. Сад п не говори више ништа, јер држи да то није потребно. Корача крупним и сигурним кораком, се мирном снагом каквог говечета.

Прошле године још је био снажнији од својих синова, остављао је за себе теже послове; пи ни речи не би проговорио у својој њиви, која га је, изгледа, познавала и бојала га се. Али једнога дана, пре два месеца, наједанпут му се снага узе и као да се преломи; и читава два сата лежао је на бразди, као какво о0борено дебло. Сутрадан хтео је опет да иде на рад; али, како су га руке издале, земља га више није слушала. Синови машу главом. Кћи гледа да га задржи код куће. Алп он по што по то хоће да пде, п шаљу Жакинета с њим, да викне ако би дела пао.

— Шта радиш, ленштино7 пита Жан-Луј дечка, који је непрестано уз њега. У твојим годинама ја сам сам зарађивао своје парче хлеба.

— Чувам вас, деда, одговара дете.

Чувши те речи старац се сав стреса. П не одговара ништа. Увече леже у постељу, п није се више дигао из ње. Кад сутрадан синови п кћер полазе на њиву, долазе најпре да обиђу оца, којп се не чује ни да је жив. Застају га где лежи на постељи, отворених очију, п као да нешто размишља. Кожа му је тако испуцала п тако опаљена сунцем, да се не може познати ни да ли је побледео или пожутео од болести.

— Како је, оче, није вам добро, је 17

Он мумла нешто и маше главом да му није добро..

— Ви онда нећете ићи; да идемо без вас“

Он им маше руком да могу ићи без њега. Почели су жетву, те су све руке потребне. Можда ће се, ако пропусте јутро. изненада дићи олуја и разнети им све-