Српски књижевни гласник

СЕВЕРНА НОЋ. 593

Мени се чини да је вечна она

К'о љубав њена, божја васиона,

К'о звезде мирне на своду широком. Али од једном, крај напукла леда, Мирно, к'о звезда са небеесна свода, Она се сиђе у таласе неме...

Ја гледам жудно, зачуђеним оком Неслућен рефрен земаљске поеме;

Ја мислим на њу, тамо где 'но вода Под ладним ледом монотоно либа; A месец мирно, залеђено гледа

На снежна поља и урвине леда.

Студени ветар немилосно шиба.

Сима ПАНДУРОВИЋ.