Српски књижевни гласник

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. 611

само дотле док је сам; ко дакле не воли самоћу, тај не воли ни елободу, јер смо слободни само онда кад смо сами. Усиљеност је нераздвојни друг свакога друштва, и свако друштво изискује жртве, које падају у толико теже у колико је властита индивидуалност јелног човека 'већа и знатнија. Према томе, сваки ће у тачној сразмери према вредности евога ја избегавати самоћу, сносити је, „или волети. Јер у њој онај који је бедан осети сву своју беду, велики дух сву своју величину, сваки осећа оно што јесте. Даље, што неко стоји више на ранг-листи природе, то је више усамљен, и то мора да буде усамљен, нужно и непџзбежно усамљен. Али, за Mera је онда доброчинетво када физичка самоћа одговара умној: у про"тивном случају узнемирује га то што га окружују хетерогена бића, која га непријатељски нападају, одузимају му његово ја, а ништа му не дају у накнаду. Затим, док је природа између људи поставила највећу различност у моралном и интелектуалном погледу, друштво, не узимајући ту разлику ниподашта, ематра их да су сви једнаки; или, боље, уместо ње, друштво ставља вештачке разлике лг ступњеве сталежа п ранга, које су често дпаметрално "супротне оној ранг-листи коју је природа створила. При таквом уређењу, они које је природа ставила ниско, пролазе добро; они које је природа ставила високо, пролазе врло рђаво; зато се они обично клоне друштва, чим је многобројно, јер у сваком друштву олржава превагу оно што је простачко. Оно што чини да великим умовима омрзне друштво, то је једнакост права, следствено M „претензија, при неједнакој способности, следствено (друлптвених) радња, других. Тако звано „добро друштво“ шризнаје снагу и дарове сваке врете, само не дарове умне; они се чак сматрају као нешто што је прокријумчарено. Она нас обвезује да покажемо безгранично „стрпљење према свакој лудости, будалаштини, глупости, тупости; али, напротив, лична преимућства MOрату за себе да пепросе опроштај или да се сакрију. јер умна надмоћност вређа већ самим тим што постоји, | 30%