Српски књижевни гласник

ПАРЕНЕЗЕ И МАКСИМЕ. 613

'са својом драгом; јер разлике у индивидуалности и расположењу доносе увек, ма како малу, дисонанцу. Због тога се права, дубока мирноћа срца п потпуно душевно спокојство, то после здравља највеће земаљско благо, може наћи само у самоћи, а као трајно расположење, само у најдубљој повучености. Ако је наше властито је велико и пуно, онда уживамо најсрећније стање жоје се на овој јадној земљи може наћи. Сувише, да кажем отворено: ма колико тесно људе да везују прија"тељство, љубав и брак, ипак је, на крају крајева, сваки човек само себи самом искрен пријатељ или још највише своме детету. Што је некоме, услед објективних или субјективних услова, мање потребно да долази у додир са људима, то му је боље. Самоћа и повученост дају прилике да се њихове мане одједанпут ако не осете, а оно барем прегледају; напротив друштво је подмукло: оно пол именом забава, ћеретања, друштвеног уживања итд,, скрива велика, често неизлечива зла. Оно што младеж "треба најпре да научи, то је да научи сносити самоћу, јер је она извор среће и душевнога спокојетва. — Из свега "тога излази да у ствари најбоље онај пролази који само на себе рачуна, и који може сам себи да буде све и сва; чак Цицерон каже: Хешто рок(езе поп beatissimus esse, qui est totus aptus ex Ssese, quique in se uno ропи општа %). {{Paradox. II.) Y\3 ro, што ко више има у самоме себи, тим му могу мање потребовати други. Људе од унутрашње вредности и снаге уздржава нека нарочита свест о томе да су сами себи потпуно довољни, те неће свету да принесу оне знатне жртве које он тражи, а још мање да то сами траже са очевидним самоодрицањем. Оскудица те свести чини обичне људе дружевним и прилагодним: јер им је лакше да сносе друге него саме себе. Уз то долази још и то да се оно што има праву вредност, у свету не цени, а што се цени, то нема вредности. Доказ томе, а

! Сваки мора бити потпуно срећан који зависи сасвим и само од гебе и који у себи самоме има све. Пр.