Српски књижевни гласник
: A
|
7
К
и 7 |)
614 СРПСКИ RMBIDREBHHM UIACHMK.
u последица тога, јесте то што се сваки у ствари паметан и ваљан човек повлачи из друштва. Према тону А томе, онај који одиста има вредности показаће праву _ мудрост и познавање живота, ако кад то затреба смањи своје потребе само да би своју слободу сачувао или проширио, и ако се, на тај начин, у погледу на своју лич- 0 ност, која мора неизоставно да има извесних односа п веза. i 4 са људским светом, задовољи што је могућно скромније.. Што, опет, с друге стране људе чини дружевнима, то је њихова неспособност да сносе самоћу и, се њом, | саме себе. Њихова унутрашња празнина и досала је то што их нагони и у друштво, и у туђину, и на пут. Њихов дух није довољно гибак да се сам покрене и оживи зато се труде да му притекну у помоћ вином, и многи. на тај начин постану пијанци. А због тога им и требају непрекидни подстицаји споља, и то они најјачи, “TJ. > од бића њима равних. Без њих, њихов се дух руши под > сопственом тежином и пада у тешку летаргију.“) : Према томе могло би се рећи да је сваки од њих само мали разломак идеје човечанства, те зато му треба много допуњавања с другима, „la би, у неколико, та изишла. једна пуна људска свест; напротив, ко је цео човек, човек раг ехеПепее, тај представља јелиницу, а. а) Као што је познато, зла се олакшавају тиме што их заједнички : сносимо; у та ала људи као да рачунају и“дуго време, зато се скупљају, | Žž да би им било дуго време свима заједно. Као што је љубав ка живогу, и др y OCHOBM узенши, само страх од смрти, тако ни дружевни нагон у људи – и није директан, т.ј. не оснина се на љубави према друштву. него на 2 | страху од самоће; јер ми не тражимо присуство других људи зато што | И + је оно пријатно, него пре зато што хоћемо да избегнемо празнину и до „и саду самонања као и монотонију сопствене свести; и само зато, само да. бисмо од тога умакли, ми волимо и рђаво друштво, и присетајемо и на цео онај терет и усамљеност коју свако друштно доноси. — Ако је, нас. против, победила мржња према свему томе, и ако је, услед тога, и +. пила нарика на самоћу и очвршћење према њеном непосредном yrneky и тако да више не производи торепоменута дејства, онда можемо с вели- COS ком угодношћу бити увек сами, без чежње за друштвом, баш зато | што потреба за друштвом није директна и што смо се, с друге стране, и Ду викли на благотпорне особине самоће, 4