Српски књижевни гласник

616 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК,

рали неког вишег циља, људи боље врсте скупе у једно друштво, ствар се обично окрене тако да се из оног пука људског, из оне рјеђе човечанства, која све испуњава и све покрива у безбројној количини, као гад, и која је увек готова да све без разлике прихвати да би тиме само олакшала својој досади; да се дакле из тога

пука и тамо неколицина увуку и угурају и онда убрзо

или целу ствар покваре или је тако изопаче да она ни по чем не личи на оно што је требала с почетка да буде.

Уосталом, дружевност се може сматрати и као међусобно духовно загревање људи, слично телесном загревању кад се људи, зими, на великој хладноћи, прибију један уз другог. Али ономе ко има довољно духовне топлоте, није потребно такво удруживање. Једна басна коју сам сам измислио а која се на ово може применити, може се наћи у другој свесци овога дела,“ у последњој глави. Према свему томе, дружевност свакога човека стоји ол прилике у обрнутој сразмери према његовој интелектуалној вредности, и кал се каже за некога „он је врло недружеван“, то готово већ значи „он је човек великих способности.“

Човеку који је интелектуално виши од других, самоћа пружа двогубу корист: прву, што је сам, и другу, што није с другима. Ову последњу ћемо високо ценити, ако се само сетимо колико усиљености, тешкоћа па и опасности свако дружење са собом доноси. "out notre mal vient де пе ропуојг Се зе, вели Лабриер. Дружевност спада у најопасније, можда чак и убитачне склоности, пошто нае доводи у додир са људима од којих је већина морално рђава а интекектуално тупа или изопаueHa. Недружеван је онај који такве људе не треба. Имати у себи самом толико да друштво постане неиотребио, већ је с тога. велика срећа што готово све наше

17Т.ј. „Парерга и Паралипомена“, одакле је ова расправа извађена,

р. ! Све наше ало потиче отуд што не можемо да будемо сами.

lip.

4

i O A Ž Ка,

#

59 :

2 иљ

рат 5. пар“ Ni

њ - ти

иу,“

да