Српски књижевни гласник

ПАРЕНЕЗЕ и МАКСИМЕ. 617

патње нотичу из друштва, и што је душевно спокојство, које је после здравља најбитнији елеменат наше среће, у сваком друштву изложено извесној опасности, и што оно, према томе, не може да постоји без самоће у јачој мери. Циници су се одрицали сваке имовине да би постигли срећу која лежи у душевном спокојетву; ко се у истој цељи одрече друштва, изабрао је најмудрије средство. Јер колико је лепо толико је истинито што вели Бернарден om CeH-iljepa: la dičte des aliments nous rend la sante du corps, et celle des hommes la tranquilitć de Гате.“ Онај, дакле, који се за рана навикне на самоћу, који је, чак, заволи, стекао је, може се рећи, златан рудник. Али то не може сваки. Јер, као првобитно нужда, тако, кад се ова савлада, онда досада тера људе у друштво. Без тога двога сваки би човек остао сам, макар само због тога што у самоћи средина која човека окружује одговара оној пскључивој важности, оном својству јединственога бића које сваки има и мисли да има и коју онај хучни ток света смањује и уништава, јер се на сваком кораку добија, у том погледу, болан детеп о. У том емислу самоћа је чак природно стање свакога ч0века: она га опет, као новог Адама, ствара у ону првобитну срећу, у срећу која одговара његовој природи. (Наставиће се.)

ДРТУР ШОПЕНХАУЕР.

( Превео с немачко С. П.)

! Умереност у јелу даје нам здравље телесно, а умереност у дружењу с људима, мир душевни. Пр.