Српски књижевни гласник

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

Јолким ВулЈич, Путешествије по (Сербији. (Крај)

Сем манастира, Јоаким није био у стању да ишта друго по Србији опише лепо и разборито. Он је био готово туђ Србији, његова су дотадашња занимања била врло далеко од посла којим се сад узео бавити, његова је памет ишла за стварима сасвим различним од оних које су наше Србијанце занимале, па је зато Јоаким био ван могућности да опише с разумевањем живот у Србији, да погоди прави тон кад се у свом опису и тога живота дотакне.

Пре свега, језик му смета да тај тон погоди. Ма шта рекао, кад то каже оним својим смешним језиком, одмах његово казивање дисхармонише са предметом о којем говори. Кад пл. пр. описује ствари mo Томанијиној кући у Шапцу, он вели: „на среди собе јест један астал с једним прелепим белим горе чаршавом, по којему разно руками человеческими художествено испословано разног вида цвеће у теглама намештено стоји и т.д.“ (П, 94). Још овде дисхармонија и не пада у очи и језик не изгледа толико неприкладан, пошто је мање више реч о прелметима који су страни, а не локално наши; али кад је реч о стварима чисто српским, онда је ефекат друкчији, Једанпут н.пр. дошао Јоаким у неко село Буковицу, па жене и деца бежали од њега и чудили се његову. одезу (он је био у „немецкима хаљинама“; то, кроз целу књигу, никако не престаје помињати) и нарочито његовој капи (ко зна каквог је кроја била ова капа!) па он, помињући то, свети им се чуђењем са своје стране њиховим капама, и описује женске „капе“ и ношњу. „Оне су

(т.ј. те „капе“, каже он, подобне маџареким седлима...;

обаче ова седла или ти рећи капе стоју на женама на-

Ди

„о Na

ЈА -

ји , +? || 4

+ OVAJ,

po:

Ра