Српски књижевни гласник

22 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

пустаински...“ (ПИ, 49). У целом овом опису, који је доста. дуг а све у истом тону „Раффа преводчика“, нема ни једног места по којем би се видело да Јоаким зна да је соко класична. тица наших народних песама, а бар је то могао онај знати који кроз родну земљу тих песама мролази. Што Јоаким не погоди прави тон и не покаже право разумевање ствари и односа у Србији, томе није криво само његово непознавање језика, ношње, историје, на- родних песама: цело васпитање његово далеко је од тога. ла га учини згодним и прикладним описивачем Србије. Он појма нема ни о томе како треба о Србији писати, ни како му се тамо треба понашати. Он нпр. кад помене Хајлук-Бељка, каже: „г. Ајдук Вељко“ (1. 136). Кад дође у Шабац и замоли да му се покажу све 'собе Јевремова конака, OH оваква увијања употреби ла ту своју молбу елегантно за нас опише: „ја, е вњешним украшенијем | ове резиденције полно задовољан, узмем дерзновеније Јеја Високоролије гоепожу лому владичицу Томанију покорњејше молити не би ли она имала доброту мени, чрез њеног ломашњег. налзиратеља, и внутрења орнамента и украшенија ове великолепне резиденције показати“ (П, 91). Али најлепши пример његова неразумевања и еплетености имамо у његову опису разговора са Сипнђелијом, мајком игумана. Пајсија. Сви ми знамо игумана. Пајсија, | „мученика. народног“, кога cy Турци за време Хаџи-“ Проланове буне набили на колац, и трагичну фигуру његове матере која је морала сваког дана гледати свога, сина на копу, кад је у град ишла п носила хлеба свом дру- „ЊЕ POM сину у тамници, који је, мало после, такође на коцу | Sva А БА умро. Сал, Јоаким елучајно нађе матер ове двојице и ес“ њом разговара. Треба прочитати meo тај разговор (ја ra He могу због дужине наводити) па вилети каква је 5 цевероватна дисхармонија између предмета који се опи- ад сује и начина на који ее то чини. Све је у том опису нееклалдно, све вређа нескладношћу. Са том женом која. je „260 жласичан тип једне (како би се то у старом стилу рекло) =

; а,