Српски књижевни гласник

Њитра у РА, |" NO ee #2 e Ove i Va % Lite н . ти ~ ц 0941 "СРПСКИ Књижевни Расни.

пут она стара његова слика „вандрокаша“ и „литерагора“ коју ми одавна познајемо и која, поред свих својих мана, није без извесне занимљивости и пријатности. Но 2 каже се он опет, у овој или оној прилици, онај стари, > мало комични тип сујетна списатеља, или непоправна. прецентора и морализатора, или гладна и амишна KIDMжевника. Он воли да се похвали како га други знају ш ИЕ поштују, или како његове књиге купују и читају. „Боже, Ер шта ја видим! (поменуће он да је не знам који чиновни у Београду узвикнуо кад му је он пасош пружио) т: Да ли ви г. Јоаким Вујич2...“ (1, 22). Или кад описује библиотеку Јевремову у Шапцу, он ће уживати да каже како се ту налазе „сочиненија ....немецки зе измежлу којих видео сам и моје Новејше Земљописани и проче друге књиге“ (П, 96). Он воли и да се нов ta учен, и прича прилике у којима је такав изгледао. је ушао у једну турску школу у Београлу, он затрал књигу од ђака и, поводом ње, одржи читаво предав о јеврејском језику које беднога ђака Селима толико ; диви да му каже: „та ти далеко више знаш него мав какав џаш мула.“ (Приметимо и то, да би слика би потпунија, ла је књига Селимова била арапска а ne | врејска, и да је о арапском језику требало говорити; с како то Јоаким није умео, он окренуо разговор на + друго, њему познатије). Као год што је ту држао давање, тако их је чешће држао на целом свом путу 2 2 с толико исто умесности и одговарања ситуацији. 1 Ж Ел порио је он и неком Мехмеду Турчину у Црљек иу, и неким сељацима у .Бубињу, и неким калуђерима у“ стиру Клисури, и сваком који је хтео да га слуша, с! тако исто поучне као оне што је казивао Селиму: хијама мађарским и десетку који се њима даје, · како нема грабанцијаша и „татоша“ на овом св o, је лекцију најпре почео јелном неспретном шалом с је бабом, у којој је само он нашао неког задово њетве обешењаклука), како не треба веровати у вампире