Српски књижевни гласник

Књижевни ПРЕГЛЕД. 695

П он то све ın extenso mHcupuua, Medo CĆBOJe предавање и примедбе слушалаца.

Још се са једном старом својом особином Јоаким показује у овој књизи, али је та особина друкчија од ових и без везе с њима. То је оно како он једе. Кроз целу књигу једнако прича како је јео, ручао, вечерао. Ма где да дође, прича шта су 'му за вечеру дали; ма где да пође, напомене како је пре тога ручао или вечерао. „Ту ја, каже он н.пр., и мој момак Панта били смо чесно угошчени најпре с ракијом а после са зеленим пасуљом и с млади печени кукурузи;“ или: „ја код калуђера, каже, будем при ручку и после ручка опростим се пак кренем се“, и т. д. Ја и не помишљам да наведем сва оваква места ; она кипте по целој књизи, на свакој страни скоро. Узмите онај опис његова пута од У жица. до Шапца: скоро које год село ту помене, код сваког каже да је ту доручковао, ручао, вечерао. Фразе: „учиним моје преношчије код (тога и тога) који ме чесно угости“, или: „по пријатију ручка (вечере, „фруштука“), благодарим мојему великодушному (вариације ради: „добродетељном“, „человекољубному“, и др.) домаћину... п кренем се“, или сличне, стално се понављају на сваком кораку. Отворите књигу скоро ма где, свуда ћете на овакве ствари наићи. „Мени би се ово наппаче допадало чути“, прочитате на пример; шта ли му се то, Боже, донадалог помислите ви. „Јербо би се, наставља он реченицу, свагда опомињао на онај наш свети, стари српски обичај да се гости при јелу нуде.“ Или прочитате: „ја овако радостан пролазећи кроз мој премили народ“, и питате зашто ли је радостан, а он већ одговара: „јербо тамо видим код ватре гди се пече јагње, онамо овцу, тамо мало даље -јаре, теле п пр.“ Тако једнако кроз целу књигу. Додуше п Русо у својам „Иеповестима“ не заборавља да спомене ручкове и ве· чере, али Русо је, као што каже Сент-Бев, гладовао у своме животу и имао црне дане, док се за Јоакима то не може рећи, и ако ни он није цареки живео; а после, Русо то не спомиње тако често нити с неким готово гур40