Српски књижевни гласник

аи пи ке 14, га КОРИ u .” па i,

» aan +, 18

026 _Cpncku Књижевни ГлАСНИК.

Наша историја књижевности има тек да се ради, и раније изречена тврђења има да се подвргну строгој контроли. Као што је већ учињено у нашој политичкој историји, тако и књижевна историја има да се ради без 00зира на традиције, без симпатија и антипатија, са научним методима, испитивањем докумената, са јединим циљем: истина ради истине.

Јован СКЕРЛИЋ.

БЕЛЕШКЕ.

Престоничка. писма, од. Малонта Миловановића. — КА | својим доконим часовима , после трудних филозофских и педагошких расправа, Fr. Милош Миловановић, с времена на време, допусти себи мало и политичког спорта. Не учествујући у свакидањој „вавилонској галами“, како он с олимпијским презирањем назива дневну политику,

Миловановић узима да као идеолог и непристрасни посматрач. расправља и оцењује политичке догађаје. Је- лан такав политички есеј пишчев објављен је био пре извесног броја година у „Отаџбини“ Др. Владана Ђорђевића. „Два престоничка иисма“ нису мање оригинална. исповест, али само далеко мање семпатична, у колико ЊЕ и

.:: по

лошли ни мало ин путем. ;

Г. Миловановић је хтео да остане у својој ори налној преписци са неком својом, особеном иде, шака објективлошћу. Само се десило, да је трудећи се да ги никне и објасни све појаве као детерминисане ЊЕ 2 вим ириликама, писац и нехотице изишао више као. за. ЊЕ, бранилац него као добар посматрач. На тај начин, ao и „произвол свога лоба и својих прилика“, владавина. Др. Владана Ђорђевића опењена је у овој брошури као за. + свим добронамеран покушај. За Преки Суд, Г. Миловаиновићу је главно „да није ни нешто ново ни nem необичио aa Србију“, и у опште „стезање писања новинама и преки судови ствари су, и ако фаталне, нутног и пролазног значаја.“ Наравно, сва је ова ха лнокрвна мудрост исповест човека који на то „тагилоне