Српски књижевни гласник

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 65: својој соби, Боркман појури напоље у слободу, на хлалат зимеки ваздух којп ће га убити, у самртничком бунилу, његови последњи снови су о том пистом тајанственом неоткривеном свету, невидљивим за око „неизбраника.“

Ела Рентхају која је, као Ребека за Росмером, пошла. за Боркманом у вејавицу, позива га натраг у кућу; али Боркман, не слушајући је, хита кроз честу:

Боркман. Видиш ли како се дим диже са великих пароброда тамо на води“

Ела. Не видим.

Боркман. Ја видим. Они долазе п одлазе. Они секланају везе са целим светом. Онп дају души светлост H топлоту у хиљадама хиљада градова. Да тако што урадим и ја сам некада сањао.

Ела. (Благо) И тако је то п остало само сан.

Боркман. Јесте. остало је само сан. (Оелушкује) А тамо доле на реци. слушај! Фабрике раде! моје фабрике! Све оне које сам хтео подићи! Слушај како раде! Сад су баш на ноћном раду. Раде a aby нођу, непрестано. Слушај. елушај! Точкови се окрећу. а ваљци севају, једнако се обрђу, непрестано обрћу! Зар ти то не чујеш, Ела“

Ела. Це чујем.

Боркман. А ја чујем.

Ела. (Забр уто) Мени се чини да се тип вараш, Јоне.

Боркмамт. (дагрева се све више.) Али све су то спољна дела око самога царства!

Ела. Царства, рече Каквога царства г

Боркман. Мојега. царства...

Ела. (Потресена, тихим гласом) АХ, Јоне, Јове!

Боркман. А сад ето га где је без. одбране, без. господара, изложено пљачкању разбојничком, Ела! Видиш ли бреговите ланце тамо у даљини“. Једне иза других. Опп се подижу, скупљају се. Тамо је моје широко, бескрајно, ненецрино царетво.

Ела. Ах, Јоне, али из тога царетва душе ветар хладан као лел.

Боркман. Мени тај ветар годи као ваздух живота. Он ми душе као поздрав покорених лухова. Ја осећам те спутане милионе, осећам рудне ланце како пружају своје извијене разгранате руке према менп. Ја сам их гледао пред собом као оживеле сени, оне