Српски књижевни гласник

| 2 ~ 7 ди t 4 4 Ес 6; ЈЕ % Дре 5, КА Зи А POLA 4 | if. S ay :” ) Cencgn Књижевни Гл НИ ИУ 27

иу таткој чекњи и тузи умире, а жалобитни. се при еве тужније, силније, заносеније понавља : |

Јесен дође, а мој драги оде; Ђе ли ћу ти презимити зиму !

све стране, | l" преда мном се, у му тној, ин евје лости, указаше крда оваца, говеда, и гомилице ч00; е накукуљеним, црним хаљинама. Сједили су око вата поврх којих се млитаво, изнемогло повијаше црно пр мење растрганог дима. TLO OE

Пиз једну окомиту. низбрдицу, измеђ неколико ос: љених јела и оморика, на пушкомет према. мени, силаз! је женско чељаде што онако заносно пи жалостивно у прије пјева Крег маглу. Чим је вјет ар изнад. ње 4. 2

плетеном косом тресће, je n повијао ледени, узнемирени. вјетар. Јадно чељаде ! Можда је полудело 7 о

Од. једне чудне и загонетне болести која се ненадно“ појави, етрадају иланинека, женска чељад. Кад се чељаде развије и од сплне једрине забрекне, да кошуља на. | дрима. попуцкује ; кад се набубриле усне зарумене: к врела и успламћела крв енажније. заструји кроз набји ! жиле: у напону снаге, младости и здравља, јави. сет немилостива бољка, и чељаде провиче, што народ га“ Кобна је то тајна. Олд 'чег долази, не зна нико. Плани су срца. тврда. Боле своје, јаде своје. жеље своје. не зују ником. већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, | лије и тебе енмила та невидовна. биједа 7

У тренутку звизну ражљућени вихор се друге стран истјера маглу из планинских гудура и увала, па на јео

сима по по жутој, жилавој бујади која Hujeho " укочез ларијемаше под етуденим, јесенеким дахом.