Српски књижевни гласник

%%

ПАРЕНЕЗЕ и МАКСИМЕ. 62]

ству, дакле неизмерну охолост; и када бисмо, се друге стране, себи јасно представили шта, по правилу, сваки ? у своме срцу о другоме мисли и држи. Какав дречећи контраст између осетљивости већине људи због најтишег прекора који се њих тиче, и онога што би чули кад би прислушкивали разговоре својих пријатеља о њима!

|

Ми бисмо, напротив, ' увек. требали да имамо на уму да

је обична учтивост само насмејана образина; онда не

бисмо надали дреку када се мало развуче или се за је-

дан тренутак скине. Али када неко постане баш груб,

1 А онда је то као кад би скинуо хаљине и стајао ш рит

7 | naturalibasi. Наравно да онда, као и већина људи у том стању, изгледа рђаво.

37) За свој рад не смемо никога другог узети за

углед, јер положај, околности, односи, никад нису исти,

ње : . а разлика у карактеру даје и радњи различну боју, рој aaro: Duo cum faciunt idem, non est idem”. Човек мора,

пошто је ствар зрело расудио и оштро размислио, да ради према свом рођеном карактеру. Дакле и у практици је оригиналност карактера неопходна: иначе оно што радимо не слаже се се оним што јесмо.

38) Не треба побијати ничије мишљење, него треба помислити да, кад бисмо некоме хтели да избијемо из главе све глупости које верује, могли бисмо достићи Метусалимов век, па ипак још да не будемо с њима готови. | Тако исто, треба се, у разговору, уздржати од сваке, ма колико добронамерне примедбе, којом хоћемо некога да поправимо; јер људе увредити је лако, а поправити их. тешко, ако не немогућно.

Када глупости једнога разговора који смо ми у прилаици да слушамо, почињу да нас љуте, онда треба да замислимо да имамо пред собом сцену из комедије између два лудака. Ргођавит est.3 ho је дошао на свет да

1 Го. Пр. 2 Ако двојица чине исто, онда није исто. Пр. 8 Доказано је; помаже, Пр.