Српски књижевни гласник

А олуја на мору већ је захватила мах; Антица – упиљи поглед у нападнути чамац, али већ "ништа не ра_ забире, само у ушима ори јој шум олује...

— Чамац, силом гоњен, јури прама шкољу, напире се

"да ухвати прву увалицу, али вјетар је жесток, гони га из крају шкољу. Антица изнебушила се — не зна у ошто ће7 Очи су јој упрте у чамац, трза се, примиче се он "мору, да боље види, п опет се одмиче. — Најпослије С пожури шкрапавом путањом, крајем мора прама доњему o дијелу. шкоља, нека је ближе чамцу. У то неколико чобана и тежака, што су били раштркани по шкољу, угледавши је саму, наслућујући несрећу пожурише к њој. Сви упрто гледају у чамац и један за другим прате узастопце Антицу.

1 — Гледајте како вјетар мота једром... Растргнуће их, — опази млади рибар из друштва.

_ — Луда, што их не спусти... Што ће му једро рече к'о за се старп рибар, што је ходпо одмах иза Антице.

7 O Марко, Марко! — на гласове, одазове се Антица па и пожури, ко да може своме човјеку у помоћ притећи. Алп олуја не попушта; небо се натуштило, рек'о u, сад ће пљусак ударити. — но једва неколико круп: оних. капи постранце шиба их у лице, — а Sei са евих

о Ено му је растргла једро, — повика на вас глас млади рибар, звијерајућ живо очима, у правцу нападнута. „Nant, — и настави: — гледај, сад га вјетар по

њи рат шкоља, нема куд даље — устави се; вјетар

ом Moje дјеце чврето је држе за скуте, а уоколо ње Свима се на лицу види зебња и . сви су рони једном мишљу — наслућују не-