Српски књижевни гласник

25 Српски Књижевни Гласник самоћу, да би могла што мирније уживати у њ слици. Његова појава нарушавала је чар ове зам ности. Ема би сва устрештана на бат његових ко

које се претварало у тиху сету. i

Леон није знао, кад је одлазио од ње у очајањ да је она устајала за њим, да га види на улици. Он је мотрила на сваки његов корак, пазила на сваку. мену на његовом лицу; измислила је читаву при нађе изговора да види његову собу. Чинило јој се апотекарова жена врло срећна што, живи под и кровом; пи њене мисли спуштале су се непрестано АЕ ову кућу, као голубови из крчме код Златнога Лава, к су слетали на њу да, у олуцима, купају своје: пр ноге и своја бела крила. Али што је вшпе осећала љубав, Ема је њу све више сузбијала, да се не по п да ослаби. Међутим волела би да је Леон приме

туфљека. og понос, раде, што је могла и. ја! са поштена жена“, и гледати себе у огледалу као же која. се предала својој судбини, то јој је била као не утеха, за зертву коју мишљаше да чини. u

страсти, све се то тада слило код ње у један пети — џ, уместо да мисли о чему другом, она стаде мисли: само о томе, подстичући тај бол п свуда тражећ Је њега. прилике. Једила се ако. је какво јело рђаво д ако су врата ошкринута, туговала је за кадивом није имала, за срећом која јој је недостајала, јадао на своје снове сувише високе, на кућу сувише тесну.

Но до очајања је доводило што Шарл као ни слутио њене муке. Његово уверење да је њега. срећна. чинило јој се глупа увреда, а њего