Српски књижевни гласник

Госпова Бовари. 27

"с ногама на прекладу, лица зајапурена услед сваривања, очију влажних од задовољства, с дететом које је пузило по простирци, и поред жене танкога струка која би се нагла преко наслона од столице п пољубила га у чело: | — Какво безумље! рекао би он у себи, и како човек да дође до њег

је Она му се чини дакле тако честита и тако неприступачна, да изгуби сваку, ма и најмању наду.

2 Али са овим напуштањем наде она му се показа у врло необичној светлости. Она изгуби, за њега, своја телесна својства, од којих се ничему није могао надати, U, y његовоме срцу, пела се све више и више удаљава_ јући се од њега, величанствено као апотеоза која лебди у зраку. Њиме облада један од оних чистих осећаја који не спречавају ток живота, који се гаје зато што су "ретки, и чији би губитак заболео човека више но што њихово постојање чини радости.

~ Ема омршави, образи јој побледише, лице јој се из_ дужи. Са својом црном раздељеном косом, својим велиЊЕ ким очима, својим правим носем, својим лаким ходом и "својим вечитим ћутањем, није ли изгледала да иде кроз ~ живот п оне дотичући га се готово, и да носи на челу "лак отисак неке узвишене судбине Она беше тако тужна о тако мпрна, тако блага у пети мах и тако повучена, да је човек осећао у њеној близини неку ледену милину, као што га у црквама обузима зима под утицајем миpuca који се меша са хладноћом мермера. Ни њена се

Жене су се дивиле њеној штедљивости, пацијенти еној учтивосети, спромаси њеном милосрђу. Алп у души беше она препуна жудње, гнева, мрж-

рујано срце, и ове усне, тако чедне, нису причале њеЋЕ O. 5 5 i i i ове муке. Она беше заљубљена у „Леона, п тражила је

та,

у: x? LJ

2 MW Ce