Српски књижевни гласник

608 ОРпски Књижевни Гласник. динара. На једну такву кућу у Француској долази десет кућа у Енглеској.

Исти утисак кад човек види јавне вртове; п уређење m простор су сасвим друкчији него у нас. СентЏеме Парк је право поље, п то енглеско поље: стара грдна дрвета, праве ливаде, широко језеро са пловкама и тицама пловицама; краве, овце пасу увек свежу траву. Оваца има чак до уске зелене ограде око ВестминстерАбеји; ови људи од срца воле поље. Треба читати њихову књижевност, од Чаусера до Шекспира, од Томасона до Уордеворта и Шелија, па да се човек о томе увери. Каква противност са Тиљеријама, Елисејским Пољима, Луксембуршким вртом! Уопште, француски врт, врт Луја Х!У, то је салон или галерија под ведрим небом за шетњу и разговор; у вртовима енглеским, онаквим каква су Енглези измислили и подизали, човек се осећа боље сам; очи и душа разговарају се са природом. Ми смо по томе угледу начинили један парк у Булоњској Шуми, али смо погрешили што смо подигли стење и водоскоке ; извештаченост одмах упадне у очи и вређа, енглеске би очи то одмах осетиле.

У Реџенте-Парку: он је већи него Зоолошки Врт и Луксембуршки заједно; често сам опажао да им се наш живот чини стешњен, узак; њима треба више него нама ваздуха, простора; Енглези које сам познавао у Паризу остављали су непрестано целу ноћ отворене прозоре на соби; отуда код њих потреба да се крећу, оне трке на коњима, пешице по пољу. Стендал је погодио кад. је говорио да енглеска девојка пређе ногом за недељу дана више него каква млада Римљанка за годину дана ; човеку са Севера, атлетскоме темпераменту, треба слободна ваздуха и вежбања. — Овај је врт у повученоме крају; ту се не чује више зврјање кола, у њему се заборави Лондон; то је самоћа. Сунце је сјало, али у ваздуху пуно влажних облака, покретних прекалица, које се сваке четврти часа стопе у кишу. Велике покисле ливаде имале

%а