Српски књижевни гласник

26 СРпски Књижевни Гласник. |

шкрипну зубима и паде потрбушке, а из устију му сун прамен крви и зарумење снијег наоколо.

Сунце је већ било запало, једино су се још. рудјела западна брда. Из опћине излетјеше два шеара и бла- | гајник, из дућана његов пашанац и још три. човјека сељака, брзајући према њему. Однекуд, искрену и поп Исо, у масном, зимском, опшивеном капуту по у старим, ·испуцаним чизмама, подиже главу Дамјана Дамјановића и злурадо рече: „Е црче ли ти, кусаво штене 7“ Три сељака скидоше капе, метнуше их за пашњач :;

ГОСПОЂА БОВАРИ. (19). ха Ема и Ролољф беху уговорили, на случај да се до

беле хартије, како би он, ако би Ra y се, дошао у сокаче, иза куће. Ема намести знак, и чекала. је три четврти сахата, кад наједанпут спази Родолфа | на углу пијаце. Она хтеде да отвори прозор, да га зовне; | али њега већ беше нестало. Она поново паде на сто- : лицу, у очајању. ; | 2,

Међутим наскоро после тога учини јој се да чуј кораке на тротоару. То је без сумње, био он она, ође

напољу. Она му полете у наручја.— Пази шта радиш, рече он. — Ах! да знаш само! одговори она. И она му стаде причати све, н

претерујуви у појединости,