Српски књижевни гласник

Д и себе. А онда, дође један. који хоће да помогне народу. И сељак види да је овај имао прилике да и он повуче корист од свијета, па ипак није никад употријебио ту прилику, он види то али му ипак не вјерује! То дивљачко, како се, на први мах, чинило, али оправдано ·торким искуством неповјерење према свима што носе "капут, тицало се и Дамјана Дамјановића.

E И он је. тако севршавао свој живот, не учинивши ништа, не оставивши ништа, без икаквог видљивог трага свога рада. Управо, као да га није ип било! Народ ће · остати исто тако запуштен као што је п прије био, пре"пуштен сам себи и „милости“ господе, а оп је био само – онај ефемерни водени коњиц што лепрша. над водом, а _ ни сам не зна зашто. | Чим даље одмицали дани тим је бивало горе Дамјану — Дамјановићу. Мучно га кашаљ и облијевао га хладан зној по читаву тијелу док избаци барицу крви. Спопадале га чудиновате визије, кадгод, страшне да је викао =, од страха, кадгод, пријатне да се смијао као луда.

_ Пред вече једног дана, устаде с тешком муком Дамјан Дамјановић, обуче се којекако, обу папуче и Беј украде се полако, посрћући, из куће. Сваст му се била – забавила послом, јер га је оставила гдје спава и није _ слутјела ништа зло. Дамјан Даијановић пожури се према "школи, хитрим кораком, пи покуша да трчи, љуљајући се "несигурио и. бојећи се да га не опазе и ухвате. Био је a; себи. уобразпо да га чека у школи жена Бојана, а њега

су метнули у кревет, направили га силом болесна, само да не дође к њој, к њој, к својој Бојани! Био се сав ~ усопио кад је долетпо пред врата од школе. Тад га, “наједном, стеже у грлу пи. преима нека гвоздена шака, ENG претима као од чавала, стала га чупати за срце, за _ прса, за мозак, за језик. Спопао га грозан кашаљ, пред очима му се све преврнуло и стало мијењати боју, учини ~ му се да се брда склапају око њега и да га мрве својим – каменитим "преима. Дамјан Дамјановић врисну очајно,

VV, У