Српски књижевни гласник

| Књижевни ПрЕГЛЕД. 627 Ова. доктрина старе либералне школе данас је прилично застарела. Држава се данас схвата као највиши облик друштвенога живота. Њен се задатак не исцрпљује бригом о правосуђу, као што мисли Спенсер. Нити је, с друге стране, желети са колективистама, да држава апсорбује индивидуу. Модерна држава преставља компромис између индивидуалне слободе и социјализма. И јелан и други екстрем штетни су.

У име индивидуалне слободе осудио је Спенсер и то, што у Инглеској влада, никла из скупштинске већине, даје директиву парламенту. Међутим на континенту Инглезима завиде баш на томе, што су умели односе између владе и парламента тако регулисати, да егзекутивна моћ остане под утицајем парламента, а да ипак не ослаби.

Ну докле Спенсер у чланцима, чији смо резиме дали у горњим редовима, осуђује бирократију и држ. интервенцију, на другоме месту брани он један принцип, који у крајњим последицама значи негацију свих назора, које он иначе заступа. Честе адвокатске злоупотребе навеле су га на предлог, да се (у односима с влашћу) од сада не претпоставља, као до сада, да ствари иду добро све док се не докаже да иду рђаво, већ — напротив — ваља узимати, да ствари иду рђаво све док се не докаже да иду добро. Један предлог савршено супротан познатом правном принципу: ()uisque praesumitur Donus donec probetur centrarium. Примена овога принципа у јавном праву значила би огромно повећавање контролног механизма т.ј. ширење бирократије, противу чега Спенсер иначе најодсудније војује. Међутим за такав случај има он овде један извреан разлог: „Ви се не можете — вели он бесплатно осигурати против пожара и несретних случајева. Исто се тако не можете, не плативши, осигурати ни противу непоштења“. Кад би се у брачном праву (да се за уставимо само на овом делу цивилног права) усвојило, да ствари иду рђаво све док се не докаже да иду добро, онда би мужеви (сироти људи!) морали доказивати и брачност оне деце, која су рођена у браку, и то после

40"